Lasersko uklanjanje tetovaže na sebi: moj lični eksperiment

Još 2017. godine došao sam na ideju da svima jasno pokažem da se tetovaže mogu ukloniti laserom bezbedno i bez ikakvih posledica po kožu. Ali postojao je problem: nisam imao nijednu tetovažu. Rešenje? Vrlo jednostavno — morao sam da se istetoviram. I napravio sam taj korak. Pozvao sam dobrog lokalnog tatu majstora u svoju kliniku i zamolio ga da mi uradi dve tetovaže. Zašto dve? Zato što sam naučnik i zanimao me je uporedni test. Zamolio sam tatu majstora da tetovaže budu što sličnije po veličini i zasićenosti, urađene istom bojom, istim iglama i istom mašinom, na dva dela tela. Tetovaže sam uradio na deltoidnim mišićima nadlaktica.

Tetovaže nisu imale nikakvu estetsku vrednost. Nisam ih radio zbog lepote, pa su to bili samo kvadrati, nešto nalik Windows logotipu. Kvadrat se sastojao od četiri dela različite zasićenosti, od najbleđeg, sa najmanje pigmenta, do najzasićenijeg. Sve sam prenosio uživo, a negde čak imam i snimak kako me tetoviraju, da bi postojao dokaz da su tetovaže prave. Zatim sam čekao otprilike devet meseci pre nego što sam krenuo u uklanjanje.

Prvi tretman uklanjanja tetovaže

Na prvom tretmanu uklanjanja tetovaže cilj mi je bio da simuliram komplikaciju. Na to sam se odlučio namerno i zamolio sam lekara u svojoj klinici da tretman sprovede što agresivnije, pojedinačnim impulsima, kako bi izazvao komplikaciju i da vidimo kako će se ona razvijati. Zato smo veoma podigli gustinu energije lasera i radili pojedinačne impulse na različitim kvadratima. Ali, što je najzanimljivije, komplikaciju nismo dobili.

Umesto toga dobili smo fascinantan i paradoksalan artefakt. Doslovno nekoliko sati kasnije video sam da je na mestima pojedinačnih impulsa pigment (bio je to crni ugljenični pigment, carbon black, običan crni pigment za tetoviranje) jednostavno nestao. Drugim rečima, na mestima pojedinačnih impulsa video sam čistu kožu bez traga pigmenta. To me je šokiralo, jer nisam mogao da objasnim šta se dogodilo. Do tada su svuda, u člancima i naučnim publikacijama, opisivali kako se pigment uklanja dugo posle laserskog tretmana uz pomoć ćelija imunog sistema. Taj proces je dugotrajan i traje veoma dugo. A ovde smo videli nešto neverovatno: pigment je PROSTO NESTAO. Danima nisam mogao da spavam zbog toga, pa smo odlučili da pokušamo da ponovimo eksperiment. I da, isti efekat smo uspeli da ponovimo i na drugim tetovažama. Osnovni uslov je bio da tetovaže budu prilično stare i ne previše zasićene pigmentom. Videli smo to više puta, i bilo je zapanjujuće.

Paradoksalno otkriće i patent

Nisam mogao da pronađem objašnjenje za ovu činjenicu, gde je pigment nestao. Međutim, posle traženja i kopanja po literaturi, naučnim člancima i istraživanjima, pronašao sam objašnjenje ove pojave. Ono je tačno objašnjavalo ponašanje crnog ugljeničnog pigmenta; sa drugim pigmentima to nije funkcionisalo, ali sa carbon black jeste. Reč je o reakciji vodene pare i ugljenika. Opisana je pre oko 15 godina u eksperimentima, ali mi smo je ovde posmatrali svojim očima, i to je bilo veoma iznenađujuće.

Zato smo moj lekar i ja na osnovu rezultata ovog prvog eksperimenta prijavili patent u kome smo opisali metodu uklanjanja pigmenta u jednom tretmanu. Patent možete pronaći na ovom linku.

Ipak, dalje uklanjanje nije išlo tako glatko kao prvo. Čestice pigmenta oko očišćenih zona promenile su strukturu i bilo ih je teže dalje uklanjati. Isti efekat nismo uspeli da postignemo na susednim zonama koje nisu tretirane na prvom tretmanu. Bili smo razočarani, ali sama činjenica da je pojedinačnim impulsima moguće postići potpuno čišćenje kože veoma je inspirativna.

Zaključak i šta smo naučili iz eksperimenta

Štaviše, na videlo je izašla još jedna zanimljiva činjenica. Delimičan tretman, kada u jednom tretmanu obradimo 50% ili 30% tetovaže, a ne celu površinu odjednom, povećava bezbednost. Drugim rečima, u ovom režimu možete raditi sa mnogo većim gustinama energije, postići gotovo čistu kožu na tretiranim zonama i istovremeno znatno smanjiti rizik od komplikacija, jer će žarišta upale u koži biti međusobno odvojena delovima kože bez upale. A površina tetovaže u celini podneće veće opterećenje laserskom energijom. Pritom će verovatnoća komplikacije biti mnogo manja. Zato smo ove dve činjenice, ove dve pojave, zabeležili u obliku zvaničnog patenta za metodu uklanjanja tetovaža.

Šteta je što ovom metodom nije bilo moguće potpuno ukloniti celu tetovažu, ali i dalje možete postići wow efekat kod klijenata kada uradite probni impuls i osoba već sledećeg dana na tom mestu vidi čistu kožu. Važno je reći istinu: sa celom tetovažom takav trik neće uspeti. Ali to je i alat za rad sa zasićenim tetovažama i tetovažama velike površine, kada je tretman cele površine tetovaže opasan zbog komplikacija. Tretman tada možete podeliti na 2 ili 3 faze da biste smanjili rizik od komplikacija. To je zaista mnogo bezbednije.

P.S.

Inače, svoje tetovaže sam ipak uklonio. Naravno, nisam baš disciplinovan klijent za lasersko uklanjanje: tretirao sam ih različitim laserima, i nanosekundnim i pikosekundnim, kad god bi se pružila prilika, i nisam se držao razmaka između tretmana, ali sam ipak u roku od 3–4 godine ostao bez tetovaža na ramenima i čak sam zaboravio gde su bile. Dakle, i iz tog ugla eksperiment je bio uspešan.